Bez točkova...

...Ko bez nogu... Sedam jutros u kola da ih (sa zakašnjenjem od jedno ’iljadu i kusur i možda još malkice) odvezem na redovni servis i sve mi nešto teško oko srca. Kako ću bez auta u narednih sat i nešto? Prosto neverovatno, pogotovo za nekog ko se u svojoj istorijskoj prošlosti može pohvaliti izdržljivim parom nogu koje su, što pešice, što biciklom, premerile Novi Sad uzduž i popreko nebrojeno puta.

Prosto neverovatno, ali istinito.

Da se razumemo, nisam ja od onih što se emotivno vezuju za materijalna dobra. Nije ni da ne volim lepe stvari, ali sam uvek bila nekako okrenuta ka praktičnosti, pre nego emocijama. Il' mi radi posao, il' ne radi. U slučaju da ne radi, ćao đaci... I tu je u stvari i caka sa automobilom ili nedostatkom istog u Kalgariju. Auto u Kalgariju, ne samo da ti radi posao, nego si bez njega praktično bespomoćan. Ako je verovati internetu, po poslednjim popisima od pre koju godinu površina Kalgarija iznosi 825 kvadratnih kilometara. To je čak više i od Toronta (kad se govori o administrativnoj gradskoj granici koja ne uključuje takozvanu metro eriju) koja je 630 kvadratnih kilometara. Za one koji se bolje razumeju u domaće primere, poređenja radi, moj rodni Novi Sad ima 129.4 kvadratna kilometra površine, dok  se Beograd može pohvaliti sa čitavih 359.92 kvadratnih kilometara. Da probam da ilustrujem još plastičnije, da bih stigla sa, recimo, mog juga Kalgarija, do nekih prijatelja koji stanuju na severo zapadu istog,  vam je kao da ste krenuli na kafu iz Novog Sada kod drugara u Zrenjanin.  I kako sad do Zrenjanina pešice?

Osim očiglednog praktičnog aspekta gde te automobil preveze od A do B, vremenom se lako izgradi i ta neka nazovi psihičko-emotivna veza osobe i dotičnog prevoznog sredstva jer činjenica je da ti tih 2.5 tone gvožđurije na točkovima nudi osećaj slobode i samostalnosti, na koji jednom kad se navučeš, teško da ćeš svojevoljno da ga se odrekneš. Svako ko se iole nagledao američkih filmova sigurno će lako da se priseti neke od scena gde jedan od junaka seda u kola i odvozi se širokim američkim drumom u bolje sutra, kao nekada Talični Tom koji je na kraju svake avanture pevušeći odjahavao širokom prerijom u susret zalazećem suncu. E upravo tako, mi, moderni kauboji 21 veka uz muziku sa radija jašemo naših 290 konjskih snaga preko asfaltirane kalgarijske prerije.

Nije ni čudno onda zašto se čekajući da dobijem ključeve nazad osećam pomalo vezano i onesposobljeno. I nije da ne možeš angažovati nekoga da te pokupi, pa posle vrati da podigneš vozilo, ma i sam servis ti nudi usluge prevoza za gde ti treba. Ali nije to baš to. Bar ne meni. Bar u ovom slučaju. Navikao me ovaj truli zapad da budem sam svoj gazda odgovorna za svoje postupke i da ne zavisim ni od koga. Znam, znam i već čujem komentare tipa – a to što ste dužni bankama, što vas korporacije uzele pod svoje, nema demokratije, nema slobode... E to, to su neke, u neku ruku, malo metafizičke filozofije kojima je možda i uzaludno baviti se (krive Drine mi tom prilikom padaju na pamet). Ja pričam za sebe, običnog malog čoveka koji hoće obično da živi,  pa makar i u nazovi iluziji slobode i demokratije. Mislim, ko može da kaže, možda je sve ovo samo Matrix... Sve i da jeste – dajte mi moj auto nazad pa da ja bar imam osećaj da je volan u mojim rukama :)).