Suburbia

Sedim tako na suncu i uživam. Petak popodne. Oktobar. Pejzaž obojen najlepšim toplim bojama kako to samo jesen u Kalgariju zna da uradi. Mir i tišina u predgrađu. Tu i tamo je naruše povici Džej-Džeja i Džuniora dok se igraju sa Makijem u parkiću ispred kuće.

Nikada nisam živela na selu. Odrasla sam na Bulevaru u buci i gunguli za koju sam dugo mislila da mi nedostaje kad sam se preselila u Kalgari.

A onda letos, dok smo “otpadali” u jednom od brojnih novosadskih kafića, kaže mi Žmu: “Ovde je toliko bučno, da me mozak već boli. Imam utisak da kojim slučajem treba ovde nešto da radim uopšte ne bih mogao.”

Tačno je. Odvikli smo se od gužve i buke i osećaja stišnjenosti.

Daleko od toga da u Kalgariju nema baš ničega od navedenog. Ima, dakako. Ali ne uvek i ne svuda. I za mene nema lepšeg osećaja nego kad se nakon burnog dana umoran dovezeš u svoj zaseok, sedneš u osunčanu baštu ispred kuće i nogu podignutih na susednu stolicu degustiraš hladno pivce uživajući u tišini. 

Jesen u mom sokaku